Boginja Natura
Tu je. Osećate li je? Čujete li njen zov? Javlja nam se u raznim oblicima, bojama, mirisima, zvukovima i formama. Struji među našim telima i dodiruje nas tako tanano i nežno, da ostajemo slepi na njene dodire. Oduvek je bila tu, da nad nama bdi i da nas podrži, da s njom rastemo i zajedno proživljavamo promene. A mi neosvešćeni i nesvesni, ni lik da joj naslutimo, da zastanemo i da joj se poklonimo i zahvalimo.
Boginja Natura. Božanstvo na koje smo zaboravili, naše izvorište, tok i utočište, sveprisutna, kao brižna majka uvek uz svoju decu. Nikada se ona nije skrivala, oduvek je tu. Ali je za nas uvek bila kao skrivena tajna koju naslućujemo u kamenu, cvetu, pahulji, šumu vetra koji se prolama kroz stabla, šapatu lišća, žuboru vode, mirisu tek procvetalog cveća, letu ptica, našem dahu i otkucaju, rođenju i nestajanju.
A ljudski rod, naučen večito da gleda u nebesa, da traži odgovore i teži ka nekim izmeštenim svetovima i idealima, ne stiže da se osvrne oko sebe, da posluša glas u sebi. Traga za bogovima na drugim mestima, ne vidi božansku iskru u sebi. Nikako da spusti pogled ka sebi, ka svojim stopama, korenima i precima.
Zapitamo li se ikada, gde nam je izvor, odakle nam darovi, zašto smo baš ovde iznikli, čime smo ovo zaslužili i imamo li pravo na svakodnevnu ravnodušnost, ovde i sada?
Da li smo moć kreacije naučili ili nasledili. Koliko smo spremni da iz njenih primera učimo i život iskusimo. Da svedočimo o moći lepote, transformacije, prilagođavanja, opstanka i zajedništva. Da li stvaralaštvo nastaje u onom trenutku kada joj se intuitivno prepustimo i dopustimo našim bićima da svojim čulima i telima stvara umetnička dela.
Vera se prepustila svojoj intuiciji i čula njen zov. Usledila je akcija, stvorila je njen lik. Lik Boginje, univerzalan, a opet tako ličan. Lice koje joj je treperilo pred očima, putem njene kičice dobilo je svoj oblik, kožu, meso, senovit, melanholičan pogled, obrise ozbiljnosti, ali i topline. U univerzalni lik Boginje usadila je sopstvene crte , baš kao i svojih najbližih. Ona je postala stvarna i prisutna, više nije imaginacija, već karakterna osoba. Osoba koja živi sve svoje vrline i mane, postavlja pitanja, teži slobodi, a istovremeno se bori sa sopstvenim ograničenjima i izborima. Sama i celovita, ali ne i izolovana. Deo zajedništva, lična i univerzalna.
Prateći svoj senzibilitet, Vera na uljima gaji pastelnu, lazurnu, nežnu paletu tonova. Ali, svedenost palete ne narušava spoznaju o raznovrsnosti i šarenolikosti motiva i boja, kojima priroda obiluje. Umetnica stavlja akcenat na glavni motiv, sam lik Boginje, koji zrači trajnim i neprolaznim. Mesto i vreme za njeno postojanje su nebitni, njen lik je pečat, koji izranja iz beskraja. Narativ na uljima dodatno obogaćuje oblicima i motivima, kojima dopunjuje priču i svedoči o svojoj ličnoj istini. Motivi za nju postaju simboli, kroz koje pripoveda svoja lična iskustva i doživljaje. Kao što je pogled na pučinu čini opuštenom i uvodi u meditativno stanje, tako je i samo slikanje za nju prirodan povratak sebi, pronalazak iskonskog i zahvalnost na daru stvaranja.
Vera svoj opus proširuje ponavljanjem istih motiva i u drugim slikarskim tehnikama: crtežu, tušu, akvarelu... To joj daje šansu da istražuje granice između početne ideje, skice, dela, poruke. Crtež kao početna iskra, kao polazište svakog slikarskog procesa, kod nje ima dvostruku ulogu. Kroz njega
rešava probleme odnosa i kompozicije, a istovremeno minucioznim detaljima upotpunjuje i razrađuje svoje početne impresije. Crtež postaje delo za sebe, ali i inspiracija za ceo opus.
Verini precizni i pročišeni tuševi, sa pojednostavljenim prikazom glavnog motiva, odbacuju sve suvišno i podsećaju nas da je za prikaz suštine dovoljna jednostavnost. Jasna i odsečna poruka, bez zavaravanja i maskiranja, a na nama je da je protumačimo i proživimo. Zahvaljujući monohromatskom crtežu dobijamo prikaz ogoljene vizije, koja gotovo kao skica daje šansu svakome od nas, da na platnu razvije i unese svoju priču, boje i emocije. Posmatrač se nalazi u polaznoj tačku, gde se, u zavisnosti od ličnog senzibiliteta, pronalazi u jednostavnosti Verinih crteža ili je uvučen u isijavanje kolorita i lakoće akvarela. Data mu je šansa da kreaciju umetnice završava po sopstvenom afinitetu i intuiciji.
Izložba slika, Boginja Natura, je oda zahvalnost za dar života i stvaralaštva, koju Vera uspešno materijalizuje kroz svoju umetnost. Njen način da joj se zahvali, da joj kaže znam da si tu , da si moj izvor i ušče. Blagoslov života i postojanja, plodovi i pojave kojima svedočimo, horizonti do kojih dopiremo, zahvalnost koju zaboravljamo, treba da nas podsete da nismo sami, da delimo ovaj dah sa ostalim bićima, da smo svi zapravo deca iste Majke. Svest o prolaznosti i transformaciji, podseća nas da ovo mesto jednako pripada svim generacima, nama, precima, pokolenjima.
Umetnost nam je zato data - kao dar da ostavimo svoj trag u vremenu.
Vera je to ovom izložbom uspela.
Jelena Antić, dipl. istoričar umetnosti
