Maslačak, priča o promenii transformaciji.
Trenutak u kome shvatimo da se sve menja i da ništa nije izgubljeno, s lakoćom se prepuštamo i niz vetar plovimo. Kada pomislimo na maslačak, prvo nam pred očima zaigraju slike malog dopadljivog žutog cveta, koji nenametljivo ispunjava naša polja. Neki bi rekli da je to njegov vrhunac, ali Vera se ipak odlučuje da ga ovekoveči u trenutku njegovog „nestajanja“. Za neke kraj, a za nju transformacija. Put prolaznosti i promena.
Lagane i gotovo transparentne forme samih cvetova na Verinim uljima, oslikane su suženom paletom beličastih – hladnih tonova, koji daju utisak lepršavosti, krhkosti i nedovršenosti.
Verin likovni izraz kroz ovu temu, donosi nam zarobljeni trenutak, naslikan treptaj cveta u fazi svoje transformacije.
Napuštajući svoj zemaljski oblik, maslačak menja svoju strogu formu, prepušta se, postaje slobodan i bezgraničan. Ako je na to spreman jedan mali cvet, kako mi kao ljudi možemo da ostanemo imuni na promene koje život nosi.
Trenutak u kome shvatimo da naša tela, nisu večna i da se menjaju, da su ona samo privremeni dom, naših dela, ideja, duša, …sa lakoćom ćemo se prepustiti njihovoj trošnosti i promeni. Forma nije samo ono što nas determiniše i ograničava, ona nam daje šansu da uživamo u sadašnjem trenutku, u lelujanju na vetru, u kapljicama kiše,u kupanju svetlošću, u dodiru sa okruženjem...
Dinamična pozadina na platnu, valerskih tonova od zelene do crne, predstavlja prostor po kome plove transparentne forme cvetova. Eksperimentisanje sa pozadinom, ne narušava osnovnu impresiju, koju čini centralizovana pozicija maslačaka paperjaste strukture i oblika. Poigravajući se sa koloritom i strukturom pozadine, koja se kreće od monohromatske tamne pozadine iz koje isijavaju nežni krhki oblici cvetova, stičemo utisak da i malo svetlosti može da prkosi tami. Rezultat toga je da se pozadina na platnima postepeno rastače i nestaje, stvarajući prostor prožet nitima svetlosti. Protkani smo svetlošću u svom rastu.
Na Verinim crtežima dominiraju zasebne forme cveta, usamljeni akteri u trenucima svoje prolaznosti. Belina papira je u kontrastu sa tamnim formama, koje se raspršuju pred našim očima. Čvrsta konstrukcija cveta popušta i on se postepeno osipa i nestaje... vreme je za novi početak. Krhke forme dobijaju novi oblik postojanja i povezuju se sa prostorom.
Vreme promena i transformacije.
Prepuštanje i lakoća, koja je svima potrebna.
„Panta Rei“...
